\z
Flash Vijesti
You are here: Home / ARHIVA / Kriza nacionalnog identiteta Roma

Kriza nacionalnog identiteta Roma

Pokušaću da sa temom ,,Kriza nacionalnog identiteta Roma,, naznačim svoju zamišljenost nad istorijskim bivstvovanjem romskog naroda koji je u današnjem svetu, valjda, znan najviše po velikim žrtvama i patnjama za slobodu, koja tvrdi idejnu bit romske kolektivne duhovnosti i morala. Te su odrednice romski narod i učinile istorijskim narodom u hegelovskom značenju te sintagme, a u mom razumevanju ljudske sudbine-tragičnim narodom.

Imenovanjem tradicija i ideologija, imenuje se duhovni identit naroda. A teško je i u saznajnom smislu ograničenog je značaja imenovanje esencijalne tradicije jednog naroda, ako se ne misli ideološki. Objektivna istina o nacionalnom identitetu jednog naroda i ne postoji, jer ona nije u moći nijednog ljudskog saznanja. Postoje samo subjektivne, a to znači ograničene i parcijalne istine ili predstave o čoveku i narodu. Ako je istina da se čovek samo u istoriji saznaje, u šta verujem, onda ta istina najpotpunije pokriva etnos i ljudsku zajednicu.

Živimo u vremenu u kome su permanentne promene, promene kao takve, postale vladajuća tradicija, promene čiji se ritam ubrzava i postaje sve vrtoglaviji na razvojnim energijama naše civilizacije. Temporalni i sadržinski odnos starog i novog, prošlog i sadašnjeg, konzervativnog i modernog, revolucionarnog i kontrarevolucionarnog, ne samo da se relativisao, nego je sav u diskontinuitetu i difuziji, pa je danas odista teško imenovati esencijalne tradicije jednog društva i jedne kulture i bilo kojim opštim pojmom označiti njihovu suštinu i celinu. A još je teže u izvornom značenju i vrednosnoj ulozi sačuvati i nastaviti tradicije u radikalnim transformacijama kojima je obuzet savremeni svet.

U poslednja dva veka, u svim evropskim nacijama, nacionalne i duhovne krize iskazaše se u književnosti i opsednutošću istorijom. A rodilo se i jedno patetično obogotvorenje istorije. Svet u kome je ,,Bog mrtav”, svet u kome su najosetljiviji zavapili: ,,Nije li umro i čovek”? podstaklo je onu praiskonsku sklonost ka misteriji. Ulogu Usuda, Boga, Večnog zakona, preuzela je istorija; neka sveopšta i svemočna sila nad ljudima koja uništava sve što pokušava da joj skrene pravac. U tragičnoj viziji ovoga veka, ta mistifikacija istorije njenim obogotvorenjem, izraz je i nemoći da se nadju stvarni pokretački činioci tragedija ljudi i naroda u našem vremenu. U sklopu jednog uopštenog razmatranja, moraju se u književnosti uočiti i porazi ideoloških pristupa istoriji, reklo bi se da su iscrpene mogućnosti nekih poetika i da stanje duha i osećajnost čoveka današnjice traže humanistički pristup istoriji i nove sadržaje istorije u umetnosti reči.

Alber Kami, taj pesnik uma, naše doba smatra tragičnim i preovladavajuća sadržina savremene umetnosti treba da bude tragična. Po tome, u dvadeset i pet evropskih vekova, naše doba je slično samo vremenu u kome su živeli Eshil, Sofokle i Euripid, i dobu u kome su tragedije pisali Šekspir i Rasin. Kami tvrdi ,,da se vek tragične umetnosti uvek podudara sa evolucijom u kojoj se čovek, svesno ili ne, odvaja od starog oblika civilizacije ne našavši novi oblik koji bi ga zadovoljio… Veliki periodi tragične umetnosti padaju u ključne vekove, u trenutke kada je život naroda bremenit i slavom i pretnjama, kada je budu}nost neizvesna a sadašnjost tragična».

Večno pitanje: Šta smo i kuda idemo?-postavlja se našoj generaciji i kulturi neposredno u egzistencijalnom vidu, ali sa ovim osavremenjenjem: kako odbraniti čovekov integritet i slobodan razvoj ljudske ličnosti od zastrašujućih manipulacija, kontrola i nasilja nad čovekom koje vrše sjedinjene političke, ekonomske i tehničke moći u svim društvenim poretcima?

Na to pitanje ne može da odgovara savremena, pragmatična, specijalistička nauka, to egzistencijalno pitanje, uglavnom, ne zanima ni pretežni deo moderne književnosti. Ali, ako nam je stalo do značajnije humanističke uloge u našoj civilizaciji ,,klasično» umovanje o čoveku i smislu njegovog postojanja mora se stvaralački aktualizovati, jer je odgovore na pitanja smisla sadašnjih ciljeva i opravdanosti sredstava za njihovo ostvarenje prigrabila politička ideologija, ta naša prolazna i uslovna svest, koja je i vinovnik mnogih nesrećnih ishoda kako ratova i revolucija, tako i naučno-tehničkog razvoja u XX stoleću. Danas svako razmišljanje o čovekovoj sudbini, o budućnosti naroda i čovečanstva, pretpostavlja razmišljanje o istoriji i predistoriji sadašnjice, sagledavanje identiteta svakog kolektivnog bića, izbor i vrednosno utemeljenje matične tradicije u kulturi.

Mi nemamo svest koliko i u čemu je sve izmenjen svet u kome živimo. A on se menja vrtoglavom brzinom, pa sutra neće biti ono što je danas. Kako onda jedan zaostali, mali narod, koje je decenijama na istorijskoj stranputici da se uključi u te promene i racionalno odredi smer i ritam svojih promena?

Romsko nacionalno pitanje je demokratsko pitanje. Ne postoji nijedno ljudsko pravo koje je u sukobu sa životnim interesom romskoga naroda kao celine.

Romsko pitanje je oslobodjenje i afirmacija nacionalnog identiteta. Romsko pitanje je civilizacijsko pitanje. Ono je možda najvažnije na evropskom tlu danas za razvoj ljudskih i prirodnih potencijala i podizanje kvaliteta života.

Izvršiti modernu reformu školstva i celokupnog obrazovanja. Stvoriti jedinstven obrazovni program za čitav romski narod s ciljem njegove duhovne integracije, ali sa punim uvažavanjem istorijskih, civilizacijskih i regionalnih posebnosti je nešto što predstavlja garanciju izlaska iz krize nacionalnog identiteta Roma.

Kako kulturne vrednosti, nacionalnu i svetsku duhovnu baštinu, savremeno društvo zaista učiniti dostupnim što većem broju ljudi, da ne kažem čitavom narodu? Kultura je životno pitanje romskog naroda.

A najteže pitanje: kako sačiniti romski nacionalni i društveni program u sadašnjim uslovima medjuzavisnosti i zavisnosti od spoljnih činilaca?

Dvadesetprvi vek je i na tlu planete razastro teške zablude i mučne nesporazume medju ljudima i narodima. Svrstavam sebe u one koji veruju: i književnsot je pozvana da svojim humanističkim duhom i istinama radi na prevazilaženjima postojećih zabluda i nesporazuma. Ali su nam i za tu ulogu neophodni sloboda, znanje i savest. Moramo se, dakle, najpre i istinito saznati; sagledati i imenovati svoj identitet danas, odbraniti i potvrditi egzistencijalne vrednosti svog kolektivnog bića u njegoivom istorijskom bitisanju.

Ima, smatram, mnogo i uzbudljivog smisla, umno se zagledati u predistoriju sadašnjice, ne da bismo neke društvene oblike i ideje prisvojili za naše doba i u njima tražili puteve za svoja raskršća i rešenja za svoje krize, nego da bismo u vremenu i najtežim proverama saznavali svoje tvoračke moći, da bismo uvideli i svoje nemoći i tragične zablude na poslovima istorije, da bismo duhovno sazrevali i rasli na svojim istinama.

U traženju smisla svog postojanja, svog nacionalnog identiteta, zaista je neophodno da u istoriji vidimo čoveka, u nacionalnoj sudbini čovekovu sudbinu, u kolektivu pojedinca, da iza nacionalnih i društvenih ideologija koje su pokretale ljude u velike dogadjaje, sagledavamo i one sasvim lične motive u ,,stvaranju istorije», da iza zastava, topova i patriotskih retorika vidimo čovekovo lice, čujemo njegovo srce, naslutimo njegovu dušu.

A mi Romi, koji ne pripadamo nacijama sveta, kojima se glava sagnula do praha, mi ćemo znati da je ovaj prah svetiji nego cigle od kojih sila podiže svoju ponosnu kulu. Jer ovaj prah je plodan životom i lepotom i uzvišenošću. Mi ćemo blagodariti Bogu što nam je bilo sudjeno da u ćutanju provodimo vekove očajanja, da podnosimo poruge oholih i terete silnih, što u svim patnjama, iako nam je srce drhtalo od sumnje i straha, nismo nikad slepo verovali u spasenje koje bi nam donela mašina, nego ostajali u svojoj tvrdoj veri u Boga i u istinu ljudske duše. I mi još negujemo nadu da ćemo, kad se sila zastidi da ugrabi svoj presto i bude spremna da napravi mesto ljubavi, kad svane jutro u koje će se izbrisati krvavi tragovi što ih je ostavila nacija kad je gazila kroz čovečanstvo, biti pozvani da donesemo svoje sudove sa svetom vodom-vodom za osvešivanje – da ljudsku istoriju opet očistimo, i pogaženi prah stoleća da opet blagoslovimo plodnošću.

Moram da Vas podsetim da je krajnje vreme uspostavljanje veze najprisnijeg prijateljstva, jedina prirodna veza koja može da postoji medju narodima. Treba da postoji živi saobraćaj izmedju srca i srca, mi svi zajedno da sačinjavamo živ nervni sistem, osećamo najdublje potrebe čovečanstva. Da ne živimo u strahu jedan od drugoga, ne treba da se naoružamo da jedni druge držimo u vlasti, da nas koristoljublje i uhode i pljačkanje ne ganjaju jedne ka drugima, treba da menjamo ideje i ideale, dajemo i dobijamo darove najviše ljubavi, da nas razlike u jeziku i običajima ne sprečavaju u najprisnijem saobraćaju izmedju srca i srca, da nikakvi rasni ponos i nikakava drska oholost zbog svesti o superiornosti, telesnoj i duhovnoj, kvari naše odnose, da u našoj umetnosti i kniževnosti izbije novo lišće i cveće pod uticajem sunčeve svetlosti ujedinjenih srca, i narodi iz različitih zemalja i s različitim jezicima i istorijama ispovedaju ono što čini najviše jedinstvo ljudi i najdublju vezu ljubavi.

Politička civilizacija koja je danas prisutna na tlu Jugositočne Evrope, kao kakav korov koji se mnogo razmnožava, zasniva se na isključivosti. Ona uvek pazi na to da male narode drži u vlasti ili da ih uništi. Ona je kanibalska u svojim tendencijama, hrani se onim što je ostalim narodima neminovno potrebno za njihov život i pokušava da proguta celu njihovu budućnost. Ona je uvek u strahu da će i drugi narodi postići ugled, pa to proglašava za opsanost, i pokušava da ukloni sve simptome veličine izvan svojih granica, obarajući na tle naroda koje su slabije nego ona, samo da večno ostanu u svojoj slabosti. Ona izdaje poverenje, bestidno prede mreže laži, u svojim hramovima podiže goleme idole pohlepe, i veoma se ponosi skupim obredima svoga bogosluženja, koja ona zove patriotizmom.

I čovek može s pouzdanošću proricati da to ne može dalje trajati, jer u svetu postoji moralni zakon kome su podvrgnuti ne samo pojedinci nego i organizovane zajednice. Ne možete vi u ime svoje nacije da neprestano gazite ove zakone, a da kao pojedinci uživate njihovu blagodet. Ovo javno potkopavanje etičkih ideala polagano dejstvuje na svakoga člana društva, ono postepeno i neprimetno oslabljuje čoveka, i sprovodi ono ciničko nepoverenje prema svemu što je sveto i poštovanja dostojno u čovekovoj prirodi, i to je pravi znak starosti.

Vi morate imati na umu da politička civilizacija, još nije izdržala dugo iskušenje. Buktinja stare Grčke ugasila se u zemlji gde je najpre zapaljena, moć Rima leži mrtva i sahranjena pod razvalinama njegovog ogromnog carstva.

Ali civilizacija, kojoj je osnova prirodno društvo i duhovni ideali čovekovi, još je živa u svesti našeg romskog naroda. Mada ona može izgledati slaba i malena, merena merilom mehaničke moći modernog vremena, ona ipak liči na sitna zrna semena u kojima se nahodi život, ona će izbiti i narasti i raširiti svoje blagodatne grane, i procvasti i doneti plodove kad dođe njeno vreme i kad se na nju izlije plodonsoni blagoslov s neba. Ali oborene nebodere za vreme Drugog svetskog ratai slomljene mašine, te bedne ostatke moći i gramzivosti, ne može ponovo podići ni sam božji blagoslov. Jer oni nisu bili deca života, nego neprijatelji života kao celine, oni su ostaci pobune koja se razbila u boju protiv večnoga.

Romska civilizacija unazad 2500 godina, starala se da živi mirno i da misli duboku misao, jedina njena ambicija bila je da ovaj svet upozna kao svet duha, i da u svakom trenutku svoga života živi u smernom divljenju i u radosnoj svesti o večnom i ličnom srodstvu s njime. Na ovaj deo čovečanstva, koji je imao nevinost deteta i mudrost starosti, navalila je nacija.

Ja se ne bojim kazati da će oni koji su obdareni moralnom snagom ljubavi i vizijom duhovnog jedinstva, oni koji najmanje osećaju neprijateljstvo prema stranim narodima, te imaju dosta simpatije i razumevanja da se prenesu u položaj drugih, biti najsposobniji da steknu trajno mesto u veku koje dolazi, a da će oni koji neprestano neguju svoj instikat za borbu i netrpeljivost prema drugima biti uklonjeni. I to je problem koji je sada pred vama, i mi moramo da dokažemo svoje čovečanstvo na taj način što ćemo ga rešavati svojom višom prirodom.

Možda zvuči patetično ako se kaže: posle gasnih komora i logora smrti ostala su romska geta, u kojima, ponekad, teže i gore nego u tamnici provode dane i noći ljudska bića. Osuđeni da borave tamo gde je ”život kao zmija”, oni jedva mogu prekoračiti prag tridesete godine života. Istraživači, sociolozi, već su ustanovili da u pojedinim mestima životni vek Roma iznosi 33 godine, ili čak 29.

Upravo iz tih razloga smatrao sam svojom dužnošću da progovorim o ovom najugroženijem sloju romske populacije, da predočim tu sliku ljudi sa dna, poslednjih među poslednjima na Balkanu i šire, gde “razvitak” teče u suprotnom smeru, nalik na razvitak bolesti, čiji su ,,dijagnostičari” zasad jedino oni koji se bave tzv. sociologijom bede.

Razvitak se vezuje za napredak, pojam koji je Ernest Bloh označio jednim od najdragocenijih i najvažnijih pojmova u poimanju ljudske problematike. Njegov kriterijum jeste ,,humanum”, a njegova se sadržina ogleda prvenstveno u slobodi. Sloboda je, naravno, nedeljiva, a opšta emancipacija danas je apsolutna nužnost, jer u slepoj igri subalternih egoizama, u nesolidarnosti, antagonizmu atomiziranih, otuđenih pojedinaca, grupa i nacija, konglomerata svih vrsta, sve se brže krećemo, tačnije survavamo, ka tački od koje više nema povrtaka na dobro. To se, svakako, mora imati u vidu kada se razmišlja o razvitku, kada se suočavamo sa pitanjem da li je i kakav razvitak moguć u današnjem vremenu.

Kod Roma je 2500 godina uporno radjeno na razaranju nacionalne samosvesti. Ne želim da simplifikujem stvar i da zato okrivljujem jednu političku filozofiju, već u prvom redu ljude koji su je tobože provodili, a u stvari su provodili svoju ličnu, i to surovu diktaturu, često otvoreno obojenu antiromskim radnjama.

Znam da je nacionalno pitanje vrlo složen fenomen i da ga je vrlo teško rešiti, pogotovo za stalno. Ali znam da i naše nacionalne osobensoti, iako su uporno razgradjivane, nisu i stvarno razgradjene, jer se to prosto naprosto ne može postići sa jednim narodom koji je imao i ima istorijsko pamćenje o svojoj nacionalnoj samosvesti, o svojoj tradiciji, kulturi, idealnim vrednostima i visokom moralu kao mudrosti življenja.

Da bi se ostvarila kakva – takva palingeneza romskog naroda, da bi se obnovila nacionalna samosvest romskog naroda, da bi se obnovile tradicionalne i idealne vrednosti romskog naroda, da bi se podigao njegov duboko poljuljani i poklekli moral kao mudrost življenja, koje vrednosti ne može zameniti nikakv materijalni uspeh, kraljevstvo ili askeza, potrebno je da romski narod dobije i ima minimalni nacionalni program.

Razlozi zbog kojih se pitanje manjinskog statusa Roma tako dugo nije postavljalo su višestruki – prvo, njihov nepovoljni društveni položaj uslovio je da oni sami nisu imali snage da se efikasno organizuju na međunarodnom nivou i svoje pitanje stave na dnevni red; drugo, dugo je preovladavalo shvatanje da je pitanje Roma pitanje njihove socijalizacije i da njihova posebnost, specifični način života, kultura i običaji predstavljaju ništa drugo do socijalnu devijaciju koju treba ispraviti, a ne vrednost koju treba očuvati; na kraju, kao veoma bitno u međunarodnim odnosima, naša ,,matična” država Indija, morala bi da se o nama brine i naše interese zastupa na međunarodnom nivou.

Takva situacija i mene i moje drugove inspiriše da dalje tragamo, direktno utiče na sve nas da se s još više strasti posvetimo naučnom radu, koji je odvano ispunio ceo moj život. Jer, sve što sam pisao i napisao, sve što sam dosad uradio, radio sam samo sa jednom željom: da ono ono što sam utvrdio, ono što sam saznao, ostavim mladjim generacijama. Da znaju ko su, šta su, šta su njihovi očevi učinili, a šta moraju da učine oni da bi sačuvali svoju slobodu, da bi prosto rečeno mogli da opstanu i da se razvijaju na ovom burnom prostoru Jugositočne Evrope.

Danas u Evropi, koja se smatra kolevkom ljudskih prava, slobode i demokratije, kao značajan trend treba istači da se pitanje Roma sve češće postavlja na međunarodnom nivou. To može imati samo povoljne posledice za njihov položaj. U tome treba naročito istaći aktivnosti evropskih regionalnih organizacija (OEBS-a, Saveta Evrope i Evropske Unije).

Dakle, osim osnovnih prava nacionalnih manjina, kao što su pravo izjašnjavanja za pripadnika nacionalne manjine, pravo na ravnopravnost sa pripadnicima većinskog naroda, pravo na upotrebu jezika u privatnom i javnom životu, postoje i prava koja se u okviru OEBS-a javljaju po prvi put kao prava koja bi se mogla uslovno nazvati koletivnim pravima, ali ne pravima koja etničke zajednice koriste kao grupe, odnosno razvijaju nesmetano svoj nacionalni identitet. Tu pre svega spada pravo na izražavanje, čuvanje i razvoj identiteta, pravo na negovanje i razvoj kulture, pravo na osnivanje i čuvanje prosvetnih, kulturnih i verskih institucija, pravo na ispovedanje sopstvene religije, školske institucije itd.

Ne smem dalje da nabrajam opšte zadatke. Na prevazilaženju krize nacionalnog identiteta i na stvaranju novog nacionalnog programa Roma treba da radi kolektivni um. Kolektivna mašta. Kolektivni senzibilitet. Mladi ljudi. Program našeg preporoda i neophodnih promena, nikako ne može da izrazi pojedinac, ma koliko da je pametan, darovit i obrazovan.

About admin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Scroll To Top